Drenovske mlekarice na granice pul Benaši (Snimljeno između 1932. i 1935. godine). Prva z leva (otraga) Nevenka Blažić-Jurova udana Štefan, u sredini Gizela Francetić Štefan-Pikolova, desno Marija-Rica Benčan i zadnja desno Marija s Komunade.
Kada prolazite Mljekarskim trgom u Rijeci i vidite kip mlekarice, vjerujem da vam je prva asocijacija na grobničke mlekarice. Isto tako vjerujem da mnogi Drenovčani, pogotovo mlađi i novodoseljeni ne znaju da je i Drenova imala svoje mlekarice. Saznao sam to kad mi je posredstvom gospođe Evice Štefan o drenovskim mlekaricama gospođa Darinka Petrc, rođena Črnjar, poslala pisano svjedočanstvo u kojem na kraju piše: …tako da se te ženskice malo vide va Drenovsken listu i da ih se sjećamo iz duge prošlosti. Hvala van – mlekarice.
Pa tko ne bi ispunio takvu molbu gospođi koja je rođena daleke 1924. godine i koja nam ima štošta reći o životu kakvim se nekada živjelo na našoj uvijek lijepoj Drenovi. Pismo je napisano na čakavsken i tako ću ga i prepričati:
Leta 1941. imela san 17 let kad smo moja sestra Marica i ja počele nosit mleko v Reku kako i druge mlekarice z Drenove.
Va to vreme, a i prvo, od 1924. leta, je na Drenove pul Benaši bila granica. Donja Drenova je spadala pod Italiju, a Gornja Drenova, od kud su bile se mlekarice, je bila va Jugoslavije. Kad je storena granica oni ki nisu imeli talijansko državjanstvo i nisu prihvatili čitadinancu su ostali bez dela. Živet se moralo, tako da se delalo na gruntu, muški su hodili va Sušak iskat kakovo delo, a z familij ke su imele krave, ženske su nosile v Reku mleko prodavat.
Kad smo šle zdolun noseć mleko, na granice pul Benaši prvo su bili naši financi ki su nas pitali samo putnice, a malo daje talijanski ken smo morali povedat ča nosimo va košeh; kuliko mleka, škorupa, masla i se ča smo nosile prodavat. Tu su dohajale kastavske mlekarice od Saršoni, a preko Lubanja pak Gromišćice. I tako dan za danon. Neke saki dan, a neke, ke su imele manje mleka, saki drugi. Tako smo od granice šle se skupa do Linotove butege (današnja zgrada „Lepa Brena“). Jedne su šle daje po Drenovsken putu prema Mihačevoj Drage i Kozale kade smo na Kapitanoven počele delit mleko. Druge su preko brda (današnjom ulicom Ivana Žorža) šle va kućice Čentočele (zvalo se tako aš je bilo puno kućic jedna do druge) i onda preko Cirkula na Brajdu i usput mleko delile.
Va kućah nas je čekala padela va ku smo z mericah lele mleko. Plaćalo se va lirah ke smo pokla va banke promenile va dinari. Kako je bilo puno mleka i drugega za prodat, kad smo so mleko podelile imele smo svoja mesta na Belvedere ko smo morale čuvat i na ken smo to drugo prodavale. I kad bi to se podelile i prodale, ala hodi nazad na Drenovu. Vavek je bilo kumpanije; mi, Kastavke i Gromišćice šle smo skupa ćakulajuć zgorun, a vavek je bilo ča za povedat. Na Drenove smo počinule ili va butege pul Linota ili pul Benaši i čagod popile. Zvali smo to pasareta. Va mrzlu vodu stavile bi kot neku tabletu i to je bilo jako fino za popit. Pul Benaši je bila jena dobra butega i peknjica kade je bil jako dobar kruh kega bi kupjevali za doma.
Danas je zrušena i storena nova
One ke su imele jako puno mleka morale su ostat dok nisu se prodale. I takov je bil ta život nas mlekaric. Da nan je bilo dobro ni bilo, a za loše nećemo povedat. Bile smo mlade pa nan je se pasalo va veselju.
A ovo su mlekarice ke san poznala i keh se moren spametit:
Od mlajeh bila san ja, Darinka Črnjar, udana Petrc i moja pokojna sestra Marica udana Kalčić-Tonićeve.
Stareje mlekarice su bile: Nevenka Blažić Štefan-Jurova, Marija-Rica Benčan, Mimica i Bina-Tončeve, Šanta Črnjar-Žandrićeva, Šanta z Brda, Marija Petrović-Rapinkina, Metilda Štefan-Šuštarova, Gizela Francetić Štefan-Pikolova, Metilda Štefan z Lokve-Šimunova, Ernesta Francetić Črnjar, Jela Mikotova od Benaši, Mimica Mihić-Filetova. Od Skvažić su bile: Sestre Marija i Petra, Zvana i Stanka, Stanka Protova (po sjećanju Inke Štefan), Marija Tibljaš-Pupina, Mimica Jelićeva i još Milka od Benčani.