Priznat ćete da ste rijetko u životu imali priliku razgovarati sa stogodišnjakom. Isto tako, mnogi Drenovčani ne znaju da Drenova ima stogodišnjaka. To je gospodin Egidio Mihić koji sa sinom i snahom živi u onoj lijepoj jednokatnici okruženoj cvijećem na adresi Drenovski put 120.
Kad sam doznao da gospodin Gidio, kako ga zovu, ima ove godine stoti rođendan, odlučio sam u našem listu napisati članak o njemu. S njegovom snahom gospođom Biserkom Mihić, poznatom drenovskom slikaricom, dogovorio sam posjetu.
Obećala je da će me pozvati i nakon par dana, u svojoj kući, oko koje ima cvijeća kao oko ni jedne na Drenovi, dočekali su me sin Aleksandar, snaha Biserka i slavljenik Egidio Mihić Zapodjenuli smo razgovor i ubrzo sam uvidio da za ovakvo nešto treba biti profesionalni novinar, za razliku od mene ili bilo koga iz uredništva našeg lista. No, kad sam već krenuo nema druge nego da vama, čitaocima prenesem kako najbolje znam, što mi je ispričao vitalni i veseli stogodišnjak Egidio, nakon što smo se upoznali uz čašicu izvrsne lozovače.
Prvo pitanje koje sam postavio glasilo je: Postoji li neki recept da bi se doživjele ovako zavidne godine?
Ovako van je to. Onako kako pride tako i zimajte pa nimate ča zgubit. Tako van niš neće bit žal va životu.
Dobra životna filizofija i očito učinkovita. Nego recite mi kada ste točno rođeni i gdje. Da li u ovoj kući?
Rojen san devetnajst sedmega hiljadudevesto i devetega leta va našoj staroj kuće pul Benaši. Va školu san počel hodit 1916. leta i to va našu staru, drenovsku školu. Prva učiteljica nam je bila Dešman, a pokle nje je bila učiteljica Musul. Va škole je nastava, kot i va celoj Reke teh let, bila na talijansken zajike. Mi smo doma, normalno, govorili hrvaski, a va škole su nas vadili talijanski. Još prvo leh smo šli va školu smo šli va azil (vrtić) i već tamo se j’ govorilo talijanski.
I kad ste završili osnovnu školu, jeste li krenuli na zanat?
Čujte, ja van nisan storil školu za zanat. Kot mladić san 1930. leta kot mehaničar počel delat na tranvaje kade san se delajuć vadil za mehaničara. Rečki tranvaj vozil je od Školjića do Kantride kade je sad ulaz va „3. Maj“. Leta 1951. počel je vozit i trolejbus, a 1952. ukinut je tranvaj. Va to vreme je to već bilo poduzeće „Autotrolej“ va ken san, delajuć kako mehaničar, 1965. leta zaslužil i penziju.
Doživjeli ste i preživjeli prvi i drugi svjetski rat, pa i naš domovinski. Kakva su sjećanja na te teške dane?
Kad je bil prvi rat bil san još otrok, ma sejeno se spametin kako je jako puno muškeh z Drenove šlo na frontu po celoj Evrope i kako ih se puno ni nikad vrnulo. Spametin se kako je bil težak život va to vreme i kako ni bilo niš za jist. Niki ni kopal aš su si muški bili na fronte. Nikad neću pozabit kako je jedanput naša nona dala mačke jist kapuz i fažol. Mačak je pojil kapuz, a ja, onako lačan, z njegove padele – fažol.
Va drugen rate bil san oslobođen vojne obaveze i celo vreme san delal. Ni bilo tako teško kot va prven. Imeli smo boni za prehranu va menze od poduzeća i nekako smo preživeli i bombardiranja pred kraj rata. Pokle rata Reka je bila jako porušena, puno se je delalo na raščišćevanju i izgradnje i to kroz dobrovoljne akcije.
Godinu dana prije nego ste se rodili osnovana je „Pučka čitaonica Drenova“. Jeste li kao mladić odlazili na priredbe na Lokvu u Narodni dom?
O još kako se spametin teh priredbi kad san kot mladić šal na tanci na Podbreg. Tanci i priredbe su bile na otprten i va jednoj kuće na Lokve kade je bila oštarija se dok 1929. leta ni storen Narodni dom na Lokve. Spametin se i nekeh judi ki su bili jako aktivni va čitaonice. Bili su i dva Frlana. Nace (Ignacio, op.a.) i Antonio.
Va to vreme je Drenova bila granicun podeljena; dolnja Drenova je bila pod Italijun, a gornja va Jugoslavije. Ljudi s gornje Drenove ki su delali v Reke, da ne bi zgubili delo, morali su se opredelit za talijansko građanstvo. Oni, talijani, su to zvali „cittadinanza“. Spametin se da su se paltarice (radnice u tvornici duhana, op.a.) zele tu cittadinanzu, jedina ni jedna Franković z Kablari i zgubila je delo. Znal san joj oca, bil je brat od onega Frankovića ki je bil učitelj va Istre (Fran Franković, op.a.). A jedan
s Podbrega je šal na Sušak va Jugoslaviju iskat delo aš da neće bit Talijan. Su mu rekli: „Storite se i Turčin ako rabi, samo da delo ne zgubite“.
Čitaonica je imela jako dobar tamburaški sastav „Drenovčan“. Spametin se da j’ pred fanj let umrl Kazimir (Miro) Štefan – Šuštarov s Pobrega kot zadnjii od teh tamburaši.
Spametin se jako dobro i poznateh sopelaši Romana Petrovića – Barićevega i Ivana Petrovića – Rapinića. Pa i va mojoj familije se vavek kantalo i soplo. Moj otac je sopal harmoniku, a sin je kot mlad bil jako uspješan va kantanju. Nastupal je kot profesionalni kantadur z orkestron Ace Petrovića.
Ovdje se u razgovor uključio i Gidiov sin Sandro: „I ja se još spametin kad su za Karmelicu pred jedno 60 let , pod velun lipun pul plovanije, sopli Barićev i Rapinić na sopelami i naš nono na harmonike“.
A o svom ocu priča kako je zadnjih godina potpuno izgubio vid i kako ga to priječi da nije više tako fizički aktivan kakav je cijeli život bio. „Verujte da mu je vid dobar da bi još vavek šal va šumu po kolci za vrt“.
Poželimo gospodinu Egidiu Mihiću zdravlje i još godina sretnog života uz svoje najmilije.
Croatian